Ma šta da vam pričam u velikoj oluji i nevremenu, drvo se na drvo naslanja, a insan na insana. Među svim insanima, najbolji su insani svoji ahbabi.
Ahbabi su, dragi moji, oni ljudi koji ti u svako doba dana jal' noći, priteknu u pomoć, da li savjetom, novcem ili kakvom drugom pomoći, oni su uglavnom tu, da nam se nađu blizu i na dohvat naših ruku.
Neko će pomisliti da su ahbabi "kućni prijatelji", ja se ne bih složio s tom tezom. Jerbo, u bliskoj prošlosti u kućne prijatelje su bili ubrajani svi oni , ljekari, šumari, milicioneri, pravnici, vatrogasci, učitelji, nastavnici, profesori , advokati, carinici i ostala bulumenta (gomila), sve te nabrojane kategorije tih zvaničnika su u nečije kuće mogli ući pozvani i nepozvani. Oni su bili ljudi za ono "ne daj Bože, zatrebati može".
Sva ta nabrojana "bratija" je koristila sve blagodati svojih domaćina, čak se nije znalo da oprostite na izrazu ni ko je kome šta u tom lancu "kućnih prijatelja". Dešavale su se tragikomične situacije da "kućni prijatelj" zavede ženu svome domaćinu i obrnuto.
Helem nejse, što se tiče naše teme, u islamu je najveći ahbab, dakle, naš najveći prijatelj je Uzvišeni Allah, poslije je naša majka, pa naš dobri babo i tako redom. Danas je malo pravih ahbaba - prijatelja.
Priča se da je jedan naš čovjek imao sina jedinca koji je bio u "najluđim" godinama i hvalio se svome babi, kako on eto ima sijaset prijatelja i često se pravdao svome ocu da baš zbog obaveza prema tim prijateljima, kasno dolazi kući.
Babo ko' babo, sina je savjetovao, koliko je mogao da se čuva lošeg društva jer prijatelj je sve dotle sa tobom, dok imas para (dok je para ima i drugara, nesta para nesta i drugara) ali sin je bio uporan u svojim tvrdnjama da je babu pregazilo vrijeme i da on ne pozna moderne tokove, trendove i ne zna sta je to prijateljstvo i sve u tom stilu.
„Pa, dobro babo, koliko ti imaš prijatelja?“ - upitaće jednom sin. „Ma nejmam puno, ustvari nejmam niti jednog čitavog prijatelja, samo polovicu,“ - reći će babo!
Čudio se sin svome ocu i nikako mu nije bilo jasno kako to da babo nema niti jednog cijelog prijatelja.
I tako je došlo vrijeme da babo iskuša svoga jedinca i da mu dokaže neke svoje tvrdnje, da su istina.
Kada se jedne noći sin vratio od svojih prijatelja iza pola noći, babo ga sačeka u dugim bijelim gaćama pred kućom, i tihim glasom mu kaže: „Sine , ne znam šta mi je bilo, noćas sam u samoodbrani ubio čovjeka, hajde svojim prijateljima i neka požure dok je noći da ukopamo ovoga mrtvaca.“
Ode sin od vrata do vrata svojih prijatelja da im kaže sve što ih je njegov babo zamolio. Kad ono, jedan se razbolio, drugi je umoran, trećega boli glava, četverti ne smije, peti neće, šesti ima hitan posao, sedmom neda otac, osmom... i tako se sin vratio sam pred svoga oca nemoćno, kršeći i stežući svoje ruke.
Kaže babo: „Eto sine, vidio si svoje mnogobrojne prijatelje, hajde tu i tu i pozovi moga pola prijatelja, i kaži sve što sam ti ispričao.“ Ode sin tako na određenu adresu, kad tamo, izađe stariji čovjek u bijelim dugim gaćama, sve sasluša što mu je momak ispričao i kaže: „Hajde mome ahbabu, poselami ga i reci eto mene odmah, samo da se obucem.“
Sin se vratio , ispričao babi sve što je čuo, kad, ne bi malo, eto ti i onoga "pola prijatelja". „Šta je ahbabu , gdje je onaj mrtvi da ga ukopamo!“ Odu oni u ono gluho doba iza kuće, kad imaš šta i vidjeti, domaćin je zaklao ovna, ogulio ga , naložio vatru i zove svoga ahbaba da ga peku na raznju.
Malo ko danas ima ahbaba, ako ga neko kojim slučajem ima , neka ga dobro čuva i neka vrlo pazi na njegov hatar, da ga ne daj Bože ne izgubi.
Nema komentara:
Objavi komentar