Ima jedan Bošnjak

Ima jedan Bošnjak...

Ima jedan Bošnjak povazdan klanja.

Ima jedan klanja samo sabah i akšam. Ide on i na džumu.

Ima jedan, tako kažu, klanja kad se sjeti.

Ima jedan klanja samo teraviju.

Ima jedan klanja samo od Bajrama do Bajrama.

Ima jedan plaho se naljuti kad mu neko rekne da nije dobar musliman, pa on tome odbrusi ovako: «Ti ćeš meni reći da ja nisam musliman. Otkako znam za sebe, ja svaki dan sve tri vakta klanjam.

Ima jedan ide u džamiju i klanja samo pred izbore.

Ima jedan nikada nije u džamiju unišo, ni pred izbore ni poslije izbora.

Ima jedan ne klanja i ne ide u džamiju, a, kaže volio bi i da klanja i da ide u džamiju.

Ima jedan povazdan Allaha spominje, stalno viče: subhanallah, elhamdulillah i halali, brate.

Ima jedan pa kaže da će u 70-oj godini doć tobe-kad sve išćejfi. Ne zna, hud, da sutra more umrijeti.

Ima jedan pa se naljuti kad mu neko kaže da je novokompovani musliman.

Ima jedan imenjak-samo po imenu musliman.

Ima jedan Bošnjo pa stalno priča sve najgore o hodžama i hadžijama. Kod hodža i hadžija vidi trun nevaljaštinje, a kod sebe i kod drugih ne vidi brdo poganluka.

Ima jedan ne klanja, u džamiju ne ide, ne posti, a za Bajram uvijek kurban kolje.

Ima jedan kaže da je musliman u duši.

Ima jedan svake godine cijeli ramazan posti i klanja, a ha prođe ramazan, on prestane klanjat i počne pit.

Ima jedan pa mu smeta selam, jer je to arapska riječ, a ne smeta mu arapska nafta u autu.

Ima jedan prema islamu se odnosi kao Srbi prema Dejtonu: prima ono što njemu godi, a ne prima ono što mu nije po volji.

Ima jedan Bošnjo stalno ide u džamiju, a sa svima se svađa, sa braćom i sa komšijama vazdan se po sudovima ganja.

Ima jedan stalno i svakom vazi i dersi, bi reko insan – muftija, a on i ne klanja.

Ima jedan pa samo gleda šta hodže rade.

Ima jedan pa veli da neće u džamiju kad vidi ko sve ide.

Ima jedan dolazi u džamiju samo da ga ko vidi, a jedan drugi dolazi da vidi ko ide a ko ne ide u džamiju.

Ima jedan kaže, da ima sedemdeset glava i vratova, sve bi glave i vratove za din dao. A opet ima jedan koji veli da bi poginuo za svoju vjeru, ali kad ga vikneš da ide u džamiju, on kaže: «E taj film nećeš gledati.»

Ima jedan vjeruje u Boga, ali ne vjeruje da ima Džennet i Džehennem.

Ima jedan skoro došo tobe, pa da mu je sad da svi ljudi budu ko on.

Ima jedan pa mu čisto krivo kad neko dođe tobe. Malo malo pa on tom nabije na nos kako je doskora i pio i svašta radio.

Ima jedan više vremena bude u kafani nego u rođenoj kući.

Ima jedan, ime mu lijepo, muslimansko, a psuje, neuzubillahi, Boga i džamiju.

Ima jedan pa ga stid što je musliman.

Ima jedan pa kaže sve bi u životu bio, samo ne bi bio hodža ili predsjednik svojima.

A mogli bi još dodati sljedeće: Ima jedan pa samo gleda kako klanja ovaj ili onaj i pita se kakav mu je to namaz, a ne pita se hoće li mu Allah njegov namaz ukabuliti.

Ima jedan pa gleda hoće li Haso ili Huso dat na srgiju, pa ako oni dadnu i on će.

Ima jedan pa se naljuti samo zbog jedne riječi pa je spreman ako treba i čitav život sa bratom ne pričati i nikada se ne pomiriti.

I ovako bi mogli unedogled, jer doista nas Bošnjaka ima ovakvih.

Odlomak iz knjige “Kuća na dva sprata plus potkrovlje” Fahrudina Sinanovića

STRPLJIVOST - Priča o frizerki faraonove kćerke

Među primjerima o strpljivosti u pokornosti Allahu i na Njegovom putu jeste priča o ženi koja je češljala Faraonovu kćerku. Mi bismo rekli „Priča o frizerki faraonove kćerke“.

Jednom prilikom, dok je češljala Faraonovu kćerku, ispao joj je češalj. Pa je ova frizerka podigla češalj i rekla: „Bismillah“ (u ime Allaha). Ona je skrivala svoju vjeru, pa je ovim riječima odala tu svoju tajnu, našta joj Faraonova kćerka reče: „Moj otac je bog!“ Frizerkin odgovor je bio suprotan ovoj njenoj tvrdnji: „Moj, tvoj i tvog oca gospodar i bog je Allah!“ Faraonova kćerka začuđeno upita: „Zar imaš drugog boga pored mog oca?!“ Frizerka ponovi: „Moj, tvoj i tvog oca gospodar i bog je Allah!“ „Obavijestit ću o tome oca“ – zaprijeti joj Faraonova kćerka. I stvarno obavijesti Faraona. Faraon je pozva i upita: „Imaš li drugog boga osim mene?“ „Tvoj i moj gospodar je Allah“ – odgovori frizerka. Tada Faraon upita svoju svitu: „Ima li djece?“ Rekoše mu: „Ima četvero djece, od njih je jedno dojenče.“ Reče im: „Dovedite ih, i donesite bakreni kazan i zapalite vatru, neka se bakar zacrveni.“

Možeš li zamisliti šta se dalje dogodilo? Stavi sebe na mjesto ove frizerke.

Dovedoše Faraonu najstarijeg njenog sina, pa joj se obrati Faraon: „Imaš li drugog boga osim mene?!“ Frizerka odgovori: „Moj i tvoj gospodar je Allah!“ Tada uzeše njenog sina i baciše ga u vatru pred njenim očima. Dijete je vrištalo sve dok ne posta ugljen, te nestade u vatri. Tako isto postupiše i sa drugim i trećim djetetom, a njen odgovor bi isti kao i prije: „Moj i tvoj gospodar je Allah“, pa ih zadesi ono što je snašlo njihovog brata, i to sve pred njenim očima. Došao je red na najmlađe dijete. Tada nježno majčino srce nije moglo više izdržati, htjede se pokolebati, ali dojenče progovori: „Strpi se majko, ti si na Istini!“ Pa, tako, i dojenče i majka zajedno bijahu u vatru bačeni.

Dragi čitaoče, obriši svoje suze, jer je Allahov Poslanik, dok je pričao o Israu i Mi’radžu, rekao: „Dok sam bio na Mi’radžu, osjetio sam takav lijep miris, kojeg nisam do tada pomirisao. Rekoh: ’Džibrile, od čega je ovaj miris?’ Džibril reče: ’To je miris žene koja je češljala Faraonovu kćerku i njeno četvoro djece.’“ (Ibn Madža i imam Ahmed)

Moje oko je zasuzilo dva puta – prvo zbog tuge, a kasnije zbog radosti. Je li i kod tebe tako, dragi čitaoče?

"Samo oni koji budu strpljivi bit će bez računa nagrađeni." (Ez-Zumer, 10)
Istina, najuzvišeniji stepen strpljivosti jeste da se strpiš na Allahovom putu – na putu vjere.