Serija

Kada se rodio Sabit dedo je navio Safeta i zvao cijelu mahalu na teferič. Kada je bio sunnet svi su ponovo bili zajedno, a da ti ne pričam o mubarek noćima, iftarima ili bajramima.

Pozvan je bio i efendija i glavni u opštini, a o ićramu da ne pričam. Sabitova kuća odisala bi rahatlukom, mirisali bi bureci i japraci, bilo je mesa k’o drva, a na baklavu i hurmašice mirisala bi cijela avlija. I kad bi bili sami znao bi se red. Za Sabitovog babu, babo je bio moj babo, Sabit je bio dedo, majka je bila nevjesta, a Sabit magare.

Akšam bi se vazda klanjao vaktom. Dedo bi klanjao prvi, Sabit ponekad, a babo jok, nikako ili mahsuzile. Imali su i televizor, samo je dedo bio u stanju u svako doba da ga “uduni”. E, nije se vala ona glumica mogla tako brzo skinuti koliko je dedo bio brz sa štapom, koji je koristio kao daljinski.

Kada je Sabit odrastao za škole, babo mu je pravio sijelo. Nije bilo rodbine, ni hodže, samo nekoliko komšija i tete na ekranu: Monika, Antonela, Sinjorita i Esmeralda.

Od ićrama je bilo sira, kobasica i “ječmene limunade”. Dedo nije više bio u stanju da “uduni” televizor, sjedio je u kraj sećije i probao rastumačiti ko je kome babo, a ko mater, pa kad bi vakat namazu, ustao bi i pomilovao Sabita.

“Sine moj, jači je onaj ko pobijedi sebe, nego onaj koji savlada najveće bedeme.”

Ponekad bi zbog dedine mudrosti i Sabit pošao na molitvu, a babi bi mu trebao poseban razlog. A kad bi ostali sami opet se znao rad. Samo što više nije dedo naređivao babi, a babo Sabitu. Sad je babo naređivao dedi, a nevjesta sve trojici.

Protekla noć je bila mubarek noć u Islamu, Sabit je to saznao od dede. Ali nije više bilo sijela ni ićrama, sjedio je babin poslovni partner i gledala se televizija.

Kad je ustao na molitvu, dedo je tiho, onako za sebe prošaputao: “E, ako potok teče slabo, nije krivnja na potoku nego na izvoru.” Dedina izreka navela je Sabita na razmišljanje. Sjećao se slika iz života i zaključivao:

“Znam, dedo je gasio televizor da se Senija ne bi razgolišila kao one glumice. Hodže nema na sijelu jer sad i njemu treba poziv kao što je dobio Hakija kad se ono otvarala pošta. Dedo je vazda bio za jednu stranku i vazda psovao glavnom, a babo nije ni u jednoj stranki, a psuje slabijem. Dedo nema diplomu, a zna arapski i turski, a babo ima dvije diplome a ne zna ni bosanski.

E jest fazon u televizoru. Dedo se nikada nije zamarao serijama i sve zna, a babo vazda gleda serije i nema pojma…”

Slijedećeg jutra Sabit je sjeo pored dede i pohvalio njegove mudrosti na šta mu dedo odgovori: ”Otvori oči sine, lisica je kažu najlukavija životinja, pa opet, njenih koža je najviše na prodaju.”

Mirsad Puce